ИВО АНДРИЋ (1892-1975)
БЕЖАЊЕ
Кад јесен погаси шумове,
и боје у предсмртном сјају
стану полако да мру,
кад се сунцу отме власт,
ја ћу се дати на пут.
Знам да се неће вратити
лето сагорело,
и да је мртва радост и погашена жеђ,
и да туђина ником још среће није дала,
али знам: да су за несрећне очи
нови крајеви лек,
и да се сваки бол једино новим и већим
сажиже и лечи.
Рим, 1921.
Apollo e Dafne
G.L. Bernini, 1620 cca
Roma, Galleria Borghese
Quand l’automne aura éteint les murmures
et que dans l’agonie de l’éclat les couleurs
commenceront de mourir,
quand le soleil plus ne sera souverain,
alors je prendrais la route.
БЕЖАЊЕ
Кад јесен погаси шумове,
и боје у предсмртном сјају
стану полако да мру,
кад се сунцу отме власт,
ја ћу се дати на пут.
Знам да се неће вратити
лето сагорело,
и да је мртва радост и погашена жеђ,
и да туђина ником још среће није дала,
али знам: да су за несрећне очи
нови крајеви лек,
и да се сваки бол једино новим и већим
сажиже и лечи.
Рим, 1921.
LA FUGA
Quando l'autunno avrà spento i rumori
e i colori nella luce agonizzante
inizieranno a scomparire,
quando al sole sarà tolto il potere,
allora io mi metterò in cammino.
e i colori nella luce agonizzante
inizieranno a scomparire,
quando al sole sarà tolto il potere,
allora io mi metterò in cammino.
So che l'estate ardente
non tornerà,
che è morta la gioia e la sete appagata
e che la terra straniera
nessuno ha mai reso felice,
ma so che i nuovi paesaggi
sono il migliore conforto per lo sguardo triste
e che ogni dolore brucia e guarisce solamente
in uno nuovo e più grande.
non tornerà,
che è morta la gioia e la sete appagata
e che la terra straniera
nessuno ha mai reso felice,
ma so che i nuovi paesaggi
sono il migliore conforto per lo sguardo triste
e che ogni dolore brucia e guarisce solamente
in uno nuovo e più grande.
Roma, 1921
---
Traduzione a cura di Stevka Šmitran
---
LA FUITE
Quand l’automne aura éteint les murmures
et que dans l’agonie de l’éclat les couleurs
commenceront de mourir,
quand le soleil plus ne sera souverain,
alors je prendrais la route.
Je sais que l’été calciné
ne reviendra plus,
que la joie est morte et la soif éteinte,
et que l’étranger n’a encore jamais
à quiconque offert le bonheur,
mais je sais : que de nouveaux paysages
sont un baume pour des yeux malheureux,
et qu’on brûle et guérit chaque douleur uniquement
par une autre plus neuve et plus immense.
ne reviendra plus,
que la joie est morte et la soif éteinte,
et que l’étranger n’a encore jamais
à quiconque offert le bonheur,
mais je sais : que de nouveaux paysages
sont un baume pour des yeux malheureux,
et qu’on brûle et guérit chaque douleur uniquement
par une autre plus neuve et plus immense.
Rome, 1921
---
Traduit par Boris Lazić
---